0 %

МЕЂУНАРОДНИ ЕКСПЕРТИ

ЧЛАНОВИ КОМИСИЈЕ

Предсједавајући

Рафаел Израели

Рафаел Израели рођен је у Фесу у Мароку, тренутно предаје исламску, кинеску и блискоисточну историју на Хебрејском универзитету. Студирао је и дипломирао историју и арапску књижевност на Хебрејском универзитету, а докторирао кинеску и исламску историју на Универзитету у Калифорнији, Беркли, 1974. године. Од 1974. године, предавач је, а затим и професор исламске и кинеске историје на Хебрејском универзитету, а студијске одморе провео је на Универзитету Јорк у Торонту, програму Семестар на мору Универзитета у Питсбургу, Универзитету Харвард, Универзитету у Бостону, Аустралијском националном универзитету у Канбери, Универзитету у Мелбурну и Универзитету Наруто у Јапану. Сарадник је у Јерусалимском центру од 1970-их. Аутор је преко 50 истраживачких књига, десетак књига је уредио, те је написао око 100 научних чланака из подручја исламског радикализма, исламског тероризма, модерног Блиског истока, ислама у Кини и Азији и Европи. 

Замјеник предсједавајућег

Виктор Безрученко

Виктор Безрученко рођен је 10. октобра 1953. у Москви у Русији. Дипломирао је на Војном институту у Москви и као потпоручник ступио на дужност 1980. године. Војну дужност обављао је 14 година. Између 1987. и 1989. године, био је на дужности војног посматрача при Организацији уједињених нација за надзор примирја на Блиском истоку, а између 1993. и 1994. године, био је начелник штаба УНПРОФОР сектора у Сарајеву у Босни и Херцеговини. Из војске се повукао 1994. године, у чину пуковника. Између 1994. и 2002. године, био је на дужности службеника за цивилне послове при мисији Уједињених нација у Босни и Херцеговини, а радио је у Горњем Вакуфу, Сарајеву и Брчком, као службеник УН у Босни и Херцеговини са најдужим стажом. Између 2002. и 2019. године, служио је као војни аналитичар Међународног суда Уједињених нација за бившу Југославију и као службеник безбједности Уједињених нација у Ираку, Судану, Њујорку и Авганистану. Похађао је курс мировних операција УН 1993. године у Оберамергауу. Похађао је и курс кривичног права на Универзитету у Лајдену у Холандији 2007. године. Виктор Безрученко је магистрирао политичке науке на Универзитету у Сарајеву у Босни и Херцеговини, те постао доктор политичких наука на Универзитету у Кијеву у Украјини. Аутор је око 20 публикација о међународном праву и војној историји. Говори руски, енглески, француски, српски, хрватски, пољски и украјински језик.

Члан

Дарко Танасковић

Дарко Танасковић рођен је 4. јануара 1948. године у Загребу у Хрватској. Дипломирао је на Филолошком факултету, на Одсјеку оријенталистике, 1970. године. На истом одсјеку је 1972. године стекао звање магистра, а тема магистарског рада била је Језичке особине аутобиографије Усаме ибн Мункида. Звање доктора наука стекао је 1979. године, а дисертација је носила наслов Арапски језик у савременом Тунису (диглосија и двојезичност). Дарко Танасковић предавао је на Филолошком факултету од 1971. до 2018. године, када се пензионисао као редовни професор на Катедри за оријенталистику. Професор Танасковић објавио је преко 800 радова и извјештаја о истраживачком раду, укључујући и сљедеће књиге: Арапска поезија (1977), Суфизам (са Иваном Шопом, 1981, 2011), Арапски језик у савременом Тунису (1982), Контрастивна анализа арапског и српскохрватског језика (1982), У дијалогу са исламом (1992), На истоку запада (са М. Јевтићем, 2000), Ислам и ми (2000), Југоисток Србије: Континуитет кризе и могући исходи (заједно са групом аутора, 2001), Граматика арапског језика (са А. Митровићем, 2005), Ислам: догма и живот (2008) Аутономија разума (са М. Јевтићем, 2009) Неоосманизам (2010), Голуб који није постао птица (2012), Знакови времена (2014), Из дана у дан (2015), Од неоосманизма до ердоганизма (2016). Многа Танасковићева дјела су преведена и објављена на разним језицима. Дарко Танасковић био је гостујући професор на Универзитету у Сарајеву, Скопљу, Алжиру, на Високој школи друштвених наука у Паризу (École des hautes études en sciences sociales), на Универзитету у Софији и на Универзитету Мудрост (La Sapienza) у Риму. За члана Европске академије наука и умјетности (Academia Scientiarum Et Artium Europea) номинован је 1995. године у Салцбургу. Од 2000. године, дописни је члан Друштва турског језика (Türk Dil Kurumu) у Анкари. Дарко Танасковић је предавао на Православном богословском факултету (Београд), Академији за дипломатију и безбједност (Београд) и Факултету политичких наука (Бања Лука). Био је предсједник Савјета Дипломатске академије при Министарству спољних послова Србије и члан Спољнополитичког савјета министра спољних послова. Члан је Удружења преводилаца Србије, Удружења књижевника Србије и српског огранка ПЕН-а. Од 1995. до 1999. године, био је овлашћени амбасадор Савезне Републике Југославије у Турској и (1998–1999) у Азербејџану. Дарко Танасковић је 2001. године именован у Југословенску комисију за истину и помирење. Од 2002. до 2008. године, био је изванредни и опуномоћени амбасадор Савезне Републике Југославије / Србије при Светој столици и Сувереном војном реду Малте. Од 2015. до 2018. године, био је амбасадор и стални делегат Републике Србије при УНЕСКО-у. 

Члан

Лоренс Френч

Социологију (социјална дезорганизација / социјална психологија) је дипломирао, магистрирао и докторирао на Универзитету у Њу Хемпширу, други докторат на пољу културне психологије (образовна психологија и мјерење) стекао је на Универзитету у Небраски у Линколну, те је још једном магистрирао на Факултету психологије Универзитета у Западном Новом Мексику. Бавио се постдокторским студијама на тему „едукација мањина на пољу кривичног права“ на Државном универзитету у Њујорку у Албанију, а завршио је постдокторски програм прописивањем програма психологије, укључујући и државни испит. Добио је титулу професора емеритуса на Универзитету у Западном Новом Мексику; доживотни је члан и сарадник Америчког психолошког удружења; члан Друштва за психолошко проучавање друштвених питања; дипломата/сарадник Колегијума психолога за издавање прописа (члан повеље); доживотни члан Америчког друштва за криминологију. Часно је служио у Маринском корпусу Сједињених Држава и доживотни је члан ветерана страних ратова (VFW Post 2860); члан удружења Треће дивизије маринаца; члан Америчких ветерана инвалида (DAV). Лиценцирани је клинички психолог (Аризона); стипендиста Фулбрајта (Универзитет у Сарајеву, Босна и Херцеговина: 2009–2010); и био је гостујући професор на Катедри за криминологију и кривично правосуђе на Универзитету Св. Томас у Фредериктону, Њу Брунсвик, Канада (јесењи семестар 2010. године). Завршио Фулбрајтов специјалистички пројекат (#6764) о „ратним злочинима и несталим лицима“ за Републику Српску, министра унутрашњих послова, Босна и Херцеговина, на Полицијској академији Универзитета у Бањој Луци, 22. фебруара – 3. априла 2016. године. Добитник је награде Уважени научник Макгро Хила (McGraw Hill) за 2014. годину и Награде за истакнути допринос у истраживању током каријере коју додјељује Одјељење 45 (Друштво за психолошко проучавање културе, етничке припадности и расе) Америчког психолошког удружења. Освојио је и награду за животно достигнуће Маркиз ко је ко (Marquis Who's Who). Има преко 300 публикација, укључујући и 20 књига. Његове посљедње књиге су Рутлеџов приручник о правним питањима америчких Индијанаца (Routledge, 2019), уредник/аутор; Историја полиције у Америци: од милиција и војске до данашње полиције (Rowman & Littlefield, 2018), Гранични сукоби у Сјеверној Америци: раса, политика и етика (CRC Press, 2016), Полиција и амерички Индијанци: јединствено поглавље у америчкој јуриспруденцији (CRC Press, Taylor & Francis Group, 2015), Град жаба: портрет француско-канадске жупе у Новој Енглеској (University Press of America, 2014), и Ратна траума и посљедице: међународна перспектива балканских и заливских ратова (University Press of America, 2012). Главна подручја његовог истраживачког интереса су међународна и упоредна социјална, људска и кривична правда; индијанска питања и питања мањина; полицијска и кривична психологија и неуро, клиничка и форензичка психологија.

Члан

Ђузепе Закарија

Ђузепе Закарија рођен је 18. новембра 1950. у Барију у Италији. Професионални је новинар од 1975. године. Радио је у листовима „Ил ђорнале“ (Il giornale) од 1976–1978. године, „Ил месађеро“ (ll Messaggero) од 1979–1980. године и „Ла стампа“ (La Stampa) од 1981–2009. године. Од 2010. до 2012. године, радио је као шеф комуникација у Фијату у Србији. Од 2012. до 2017. године, био је издавач и уредник новинске агенције „Италинтермедија“ у Београду. Као страни дописник „Ла стампе“, више од двадесет година је пратио главне догађаје у Европи и на Блиском истоку, почев од пада Чаушескуовог режима у Румунији. Пратио је и посткомунистички процес у Пољској, Мађарској, Чехословачкој; политику у Грчкој; главне догађаје у Израелу, Либану, Сирији, Ираку, Ирану, Алжиру, Мароку, Тунису; избор Нелсона Манделе у Јужној Африци; крај Сухартовог режима у Индонезији; кризу у Источном Тимору. Као ратни дописник, извјештавао је о свим сукобима на Балкану; о првом и другом заливском рату; кризи у Авганистану; рату између Израела и Либана 2006. године. Интервјуисао је многе предсједнике и лидере попут Слободана Милошевића (2000. године, једини интервју са страним новинаром у више од једне деценије), Моамера Гадафија, Манделе и све главне политичаре на Балкану. Такође је извјештавао о југословенској кризи у Хрватској, Србији, Босни и на Косову; о НАТО кампањи 1999. године. Аутор је књиге "Ми, ратни злочинци" (Baldini & Castoldi, 1996) о ратним злочинима у БиХ. Био је свједок у Хашком трибуналу. Објавио је биографију Мире Марковић под насловом "Сјећања на црвену вјештицу" на италијанском, њемачком, шпанском, српском и словеначком језику. Добитник је Хемингвејеве награде и специјалне награде Свети Винсент за новинарство у Италији. Објавио је чланак посвећен српском народу у „Аспенији“ (Aspenia), мјесечном прегледнику Института Аспен 1999. године. Од 2019. до 2020. године, био је члан Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба од 1991. до 1995. Умро је у априлу 2020. у 69. години.

Члан

Патрик Барио

Патрик Барио, доктор медицине, специјалиста је анестезиологије, интензивне његе и медицине катастрофе. Завршио је међународни курс обуке Тима за процјену и координацију катастрофама Уједињених нација (УНДАЦ). Током каријере радио је у француској војсци, гдје је сукцесивно био распоређен у хитну медицинску службу Париске ватрогасне јединице, потом у 11. падобранску дивизију, у Интервентну јединицу за цивилну безбједност бр. 1, и у Истурену хируршку јединицу бр. 7 (рат у бившој Југославији). Након тога је био главни медицински службеник интервентних јединица цивилне безбједности и медицински савјетник главног званичника задуженог за цивилну безбједност. Војску је напустио у чину пуковника. Након војне каријере, бавио се медицином у цивилним болницама, а специјализовао се на пољу хируршке интензивне његе. Учествовао је у бројним операцијама пружања како медицинске тако и хуманитарне помоћи током оружаних сукоба (ратови у бившој Југославији, у ирачком Курдистану, у Конго-Бразавилу...) и природних катастрофа (земљотреси, епидемије...). У јулу 1990. године, током народне побуне у Тирани (Албанија), био је једини доктор у страним амбасадама (Француска, Њемачка, Грчка, Италија, Турска...) који је пружио медицинску његу хиљадама Албанаца који су заштиту потражили у овим амбасадама. Аутор је многих медицинских и научних публикација у водећим међународним рецензираним часописима, те многих књига о хитној медицини. Тренутно је медицински директор Европског института за здравствену обуку (Institut Européen de Formation en santé), директор медицинских операција конзорцијума РАПИД, који је задужен за осигурање безбједности исељеника у подручјима са врло високим ризиком (Могадиш, Сомалија). Предавач је на Медицинском факултету (Монпеље, Француска) и на Универзитету за здравствене науке Мохамед VI (Казабланка, Мароко).
sr_RSSRB